The Founding Fathers of Sephardic Jewry: From Rav Saadia Gaon (882-942 C.E.) to Shemuel ibn Tibbon (1150-1232 C.E.)  by Yamin Levy (Author) ...

Очеви оснивачи сефардског јеврејства: од Рав Саадија Гаона (882-942 н.е.) до Шемуела ибн Тибона (1150-1232 н.е.)


The Founding Fathers of Sephardic Jewry: From Rav Saadia Gaon (882-942 C.E.) to Shemuel ibn Tibbon (1150-1232 C.E.) 

by Yamin Levy (Author)

MHC Press 

15. јануар 2024.

291 стр.


Очеви оснивачи сефардског јеврејства је серија кратких биографских и интелектуалних скица великих научника Торе који су довели до Златног доба Андалузије. Књига почиње Равом Саадијом Гаоном, који је живео између 882. н.е. до 942. н.е. у југозападној Азији и чији су живот и интелектуално наслеђе покренули невиђени раст у проучавању библијске егзегезе, талмудских учења, филозофских истраживања, јеврејске поезије и моје јеврејске поезије. Рав Саадиа Гаон представља најдиректнију и најаутентичнију везу са рабинском традицијом Вавилоније и Израела. Ова књига повезује учења великог учитеља Мајмонида, рабина Моше бен Мимона (1138 н.е. – 1204. н.е.), са учењем Рав Саадиа Гаона. Прављењем такве везе потврђује се теза да је Мајмонид био више преносилац и чувар постојеће традиције, а мање иноватор.


Прослављени мајмонидски научник, професор Исадор Тверски са Харварда, примећује:


Генерације пре Мајмонидовог доба дале су филозофе-научнике великог учења и дијалектичке вештине, као и талмудисте-правнике велике ерудиције и свестраности, многе од њих у Шпанији. Било је чак, како рабин Абрахам ибн Дауд са великим поносом и прецизношћу извештава у Сефер Ха-Кабали, филозофски обучених талмудиста попут рабина Баруха ибн Ал-Балије – или других као што су рабин Бахја ибн Пакуда или Раби Јосиф ибн Саддик … учењака који су добро познавали грчку науку и рабинска предања и били потпуно убеђени у потребу одржавања мирне коегзистенције две дисциплине. (Увод у Мајмонидов кодекс: Мишне Тора, страна 356)


Ха-Рамбам је првенствено био преносилац традиције коју је наследио од свог оца и света Андалуза, који ју је, заузврат, примио од својих учитеља који су били аутентична веза између Талмуда и средњег века. Ха-Рамбам је заиста био креативан и иновативан, и био је прворазредни едукатор, али је свој живот и стваралаштво посветио бележењу јеврејског начина живота како се живело у Андалузији. Ова традиција вуче корене из периода Геонима. У свом Уводу у Мишне Тору, Ха-Рамбам следи стопама својих претходника који су писали сличне историје док детаљно описује сукцесију Торе и како се она преносила са једног бет дина [врховног суда] на други из дана Мошеа Рабену. Када стиже до вавилонског Талмуда, примећује:


Обавеза је целог дома Израела да поштује све што је садржано у вавилонском Талмуду, а сваки град и свака земља су приморани да се повинују свим обичајима које су усвојили талмудски мудраци да би спровели своје уредбе и следили своје прописе. То је због чињенице да се цео народ Израела сложио са свим талмудским прописима. (Ха-Рамбам Увод у Мишне Тору)


Ха-Рамбам је ово написао крајем дванаестог века када су вавилонске академије и Геонат били у поодмаклим фазама опадања. У горњем цитату, Ха-Рамбам потврђује две критичне тачке које је извукао из халахијског наслеђа Геонима. Задатак Геонима је био да усидре вавилонски Талмуд као ауторитативни извор јеврејског закона, а чињеница да је сав јеврејски народ усвојио Талмуд као ауторитативан доказује да је то легитиман правни извор.